O Monoštoru

Monoštor se vekovima unazad spominje pod različitim imenima, prvi put spominje se u spisima iz davne 1250. godine, u više navrata je menjana i lokacija naselja, pomeravši se od obala Dunava, na sigurnije tlo.

 

Selo po popisu iz 2011. godine broji 3.485 stanovnika, od čega većinu čine Šokci – Hrvati, dok u Monoštoru žive i Srbi, Romi, Mađari, Nemci i druge etničke grupe.

 

Nastanak Monoštora vezuje se za vreme negde oko 1722. godine, na današnjem ostrvu Siga, gde još uvek postoje ostaci zidina (Staro selo), a kasnije je selo zbog konstantnih poplava premešteno na današnju lokaciju. Dokazi govore da je Bački Monoštor i pre ovoga postojao kao selo na današnjoj lokaciji, znači i pre dolaska stanovnika »Donjeg Monoštora« na Sigi. To mesto je u ono vreme bilo poznato pod različitim nazivima: Bodrog Monoštor, Bath Monostor, Donji Monoštor, Monostorszeg, Bacz Monostor, odnosno Bački Monoštor.

 

Monoštor ima svoj pečat sa grbom: Veliki krst sa jedne strane, a s druge mač sa natpisom “Sigillum Monostorszeg” 1770 godine. Seoska škola je bila crkvena ( XVIII vek ). Sve kuce u selu su bile nabijače sa trskom, takva je bila i škola i opština. Poštu i poštansku štedionicu selo je imalo već 1806. godine.

 

Župa Bački Monoštor osnovana je godine 1722. Ova sadašnja crkva je građena 1752 godine, a produžena i povišena 1806 godine. Posvećena je sv. Petru i Pavlu. Ima zvonik sa dva zvona. Ima pet oltara: Veliki, sv. Križa, Gospin, sv. Antuna i sv. Martina. Godine 1974. Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika i kulture proglasio je da određeni objekti u crkvi imaju svojstvo »spomenika kulture«.

 

1802. godine završen je Francov kanal (Veliki bački kanal), tada se formira mašinska radionica, budući Brodoremont.

 

Prva škola zida se 1826. god., zgrada Velike škole sazidana je 1907. god., samo u prvom razredu bilo je 277 učenika. 1864. god., uvodi se telegraf, a vodna zajednica osniva se 1883. godine. 1870. godine 3/4 zemlje prešlo je u ruke jevrejskih veleposednika, a kao dokaz tog vremena sačuvano je jevrejsko groblje. Kalvarija je sagrađena 1890, godine.,1907. godine Nadj Bela sazidao je kapelu. 1913. godine u Monoštor je ušao prvi automobil.

 

1914. godine izbija I svetski rat i tim povodom bivaju mobilisani svi stanovnici šokačke, madjarske, nemačke i romske nacionalnosti.

 

Za vreme II svetskog rata, 1941. godine mađarski vojnici ulaze u selo i spaljuju svih 400 knjiga Šokačke čitaonice, a meštani su odvodjeni u logore i na prisilan rad ( »u munkaše«). Fudbaleri su se i dalje takmičili, vatrogasci paradirali, a nemački Kulturbund je davao priredbe. To je trajalo do 13. oktobra 1944. godine kad su delovi nemačkih snaga prošli kroz selo idući prema Batini, tada je ondašnji župnik Matija Zvekanović organizovao molitve i zavetovao se da će se u Monoštoru svake godine na taj dan držati misa zahvalnica, jer nije došlo do stradanja. I do danas je održana tradicija okupljanja u crkvi 13. X sa velikom svečanošću i mnogobrojnim gostima – „Zavitni dan“.

 

Nakon drugog svetskog rata selo se urbanizuje, razvija se infrastruktura.

 

1955. godine, tadašnji Zavod za zaštitu prirode i naučno proučavanje prirodnih retkosti, 1000 ha monoštorskih šuma stavlja pod zaštitu, kao pribežište orla belorepana i crne rode. Vlada Republike Srbije u julu 2001. godine donosi Uredbu kojom se 19.648 ha površine na teritorirji opština Sombor i Apatin proglašava Specijalnim rezervatom prirode »Gornje Podunavlje«, odnosno prirodnim dobrom Prve kategorije.

 

Sećanja na put u Jugoslaviju 25.07. – 14.08.1959.

ili

Monoštor u očima jednih od prvih turista

Internet je u današnje vreme neizbežno sredstvo komunikacije i poslovanja, ulazeći u sve sfere života. Posredstvom baš ovog medija, desila se sledeća priča.

Nedavno sam primila e-mail od gospodina koji se zove Norbert Renkl i koji je u istome napisao kako je video sajt Bačkog Monoštora, između ostalog i skenirane stare fotografije sela od pre 40 – 50 godina, te da je svojevremeno, 1959. godine, sa porodicom boravio u Monoštoru i proveo nezaboravne trenutke. Nakon nekoliko dana, »staromodnom« poštom stiglo mi je 100-tinjak crno belih fotografija od gospodina Renkl-a, na kojima su ljudi i motivi iz Monoštora, zabeleženi kamerom te ´59. godine. Sve sam ih skenirala i sačuvala za vreme koje dolazi, a o utiscima jednog od prvih turista u Monoštoru odlučila sam da napišem članak. Norbert mi je poslao tekst sa detaljnim opisom svoga putešestvija i anegdota u našim krajevima, verujem da je vredan da se podeli dalje. Još jedna napomena, u prevodu teksta sa nemačkog jezika pomogla mi je studentkinja Miljana Ćorović sa Bečkog univerziteta, čija je majka poreklom iz Monoštora i vlasnica jedne renomirane škole nemačkog jezika u Novom Sadu i ovom prilikom im se zahvaljujem.


Evo šta piše Norbert Renkl:

» Mi živimo u Hafenlohru na Majni. To je  malo selo u blizini Vicburga/Bajerna, sa oko 800 stanovnika. Selo se nalazi na reci Majni. Moj otac, Dr. Heinrich Renkl, je svojevremeno veoma rado pecao i njegova velika želja je oduvek bila  da upeca soma, ali njih u ovoj reci nije bilo. Jednoga dana sreo je drugog pecaroša iz Marburga/Lahna, koji mu je pričao o fantastičnim mogućnostima, kako uhvatiti soma u Dunavu. Taj pecaroš je već pre godinu dana bio u Bačkom Monoštoru i nije krio svoje oduševljenje ovim mestom, između ostalog i kao rajem za ljubitelje ribolova.

Moj otac je svakako, i pored pecanja, želeo da ide na godišnji odmor, pa je iskoritio priliku da sve spoji u jednu ekspediciju. Poveo je sa sobom i svoju decu – kćeri (Christa i Ulrike), sinove (Felix, Thomas, Cornelius i ja- Norbert), ženu Christine i kućnu pomoćnicu Helene. Za to je morala za sve pri jugoslovenskom konzulatu u Minhenu da bude zatražena viza. Ljudima u konzulatu je svakako bila interesantna činjenica da je za svrhu posete Jugoslaviji, bilo navedeno obrazloženje: pecanje!

Navedenih devet osoba biće podeljeno u dva auta: crveni Mercedes 220 S i zeleni Ford Taunus. Osim toga, na put je ponet i 2-PS-motor za pokretanje čamca, kako bismo mogli da se vozimo  Dunavom. Ovaj motor će se spakovati u gepek mercedesa, pored nekoliko pecaljki.

Kada smo krenuli iz Nemačke, padala je kiša i kada smo stigli u Bački Monoštor, ona je i dalje padala. Put nas je vodio kroz Minhen – Bad Gastajn ... – Klagenfurt – Loibl – Pas, tunel je bio samo jednim delom izgradjen, do Lajbaha – Zagreba – Slavonskog broda – Osijeka preko  drumsko-železničkog  mosta preko Dunava prema  Bačkom Monoštoru.

Zbog kiše se Dunav izlio na obalu i tom prilikom povukao mnogo  vode koja je bila jako mutna. Budući da je osnovni cilj ekspedicije bio lov na soma, jedva smo dočekali da sednemo u čamac i krenemo rekom u potragu. Već posle prve kratke vožnje duž obale, odustali smo od pokušaja lova, jer je motor koga smo poneli sa sobom bio previše slab za pokretanje limenog čamca sa tri osobe na brzo tekućem Dunavu. Otac nije uhvatio niti jednog soma. Mi, deca, smo nakon toga otišli do romskog naselja  i tamo kupili nekoliko riba, među kojima je bio i po koji som, te sve to pokazali ocu. Dunav je preplavio  obale i riba je tamo ležala, što su Romi dobro znali, te im nije bilo teško da ispune porudžbinu.


Tokom boravka u Bačkom Monoštoru, bilo je veoma toplo. Zbog mnogo  kiše su puteljci bili blatnjavi i klizavi - na veliko zadovoljstvo dece. Velika vrućina zajedno sa visokom vlažnošću vazduha je privukla mnoštvo komaraca, zbog kojih je moja sestra Gizela imala problema. Zbog alergije, ona je skroz bila u plikovima i mi smo je trljali rakijom ( naravno - dudovačom ), što je na njenoj koži izazvalo neprijatan miris.

Sestre i roditelji su bili smešteni u kući seoske babice Julije. Već tada je ona bila kolekcionar  ukrasnih tanjira. Koliko znam, tanjiri su gradili osnovu jednom malom muzeju u Bačkom Monoštoru. Julijina kuća  nije imala tekuću vodu. Kuvanje se odvijalo u takozvanoj »ljetnjoj kuhinji« – u jednoj maloj prostoriji van kuće. Kao sredstvo za potpalu su se koristili klipovi kukuruza i bilo je veoma naporno uspostaviti ravnomeran plamen.

Jednoga dana Cristina – Hajnrihova žena, je želela za ručak specijalitet – bubrege urolane u teletinu. Kristina, starija sestra, bila je poslana kod mesara, da kupi bubrege. Stigavši kući, odmah je pokušala da uvije bubrege u teletinu. Nije bila obazriva  i odjednom se tu stvorila mačka, koja je pobegla u dvorište, sa jednim bubregom kao plenom u ustima. Krenula je da jede, ali joj je Kristina otela ostatak, od čega je napravila izvrsno jelo. Specijalitet je pohvalila i Cristina, dok mlađa Kristina nije uopšte htela da jede.«

Kao vrlo neobična građevina za veselu grupu gostiju iz Nemačke, pokazao se i poljski klozet, budući da ranije nikada nisu imali priliku da vide tako nešto. Ograničeni kapacitet ove prostorije predstavljao je malu otežavajuću okolnost za mnogočlanu porodicu.

Jednom nedeljno održavala se pijaca u selu. Norbert i njegova porodica tamo su se snabdevali voćem i povrćem. Kako kaže, ljudi su često stajali oko njih u čudu, jer još nikada nisu videli da neko za jednu porodicu toliko puno kupuje. Lokalni policajci i druge osobe u uniformi ili bez nje su ih  svakodnevno kontrolisali i ispitivali šta kupuju, šta bi hteli da jedu, koliko još novca imaju, sa kime su u kontaktu i tako dalje. To je bilo potpuno neuobičajeno i veoma neprijatno.

Norbert dalje opisuje: »Jednoga dana je otac krenuo za Sombor. Išao je kod frizera i strpljivo čekao u redu. Tačno u trenutku, kada je on došao na red, u prostoriju je ušao neki visoki funkcioner i seo u stolicu. Moj otac je ustao i glasno rekao: »U komunizmu su svi ljudi jednaki!« Nakon muka u frizerskom salonu koji je tada nastao, funkcioner je ustao, a potom je moj otac zauzeo svoje mesto za šišanje.

Neposredno pre našeg polaska kući, otišli smo da ručamo u malu gostionicu u Bačkom Monoštoru. Dobro smo se najeli. Kada je otac hteo da plati, vlasnik je rekao: »Kuća časti«. Potpuno  smo se iznenadili. Domaćin nas je častio, a  znali smo  da nije imao mnogo i da je prilično teško živeo.

I povratak kući morao je da bude dinamičan, pa smo tako prolazili kroz Slavonski Brod. O strahote!

Benzinska pumpa u Slavonskom Brodu je malo pre toga eksplodirala, jer je neko bacio zapaljenu cigaru u benzin. Jedan vozač nam je onda dao 20l normalnog benzina i vozili smo sporo, kako se motor ne bi pregrejao, u pravcu Zagreba. Fordu Taunusu je potreban super-benzin. Otac nam je pokazao Postojinsku jamu, a zatim smo nastavili premo Klagenfurtu, gde smo prenoćili. Odatle do Bad Gastajna, do rezervisanog auto-utovara – Salzburg – Minhen  i Vircburg do Hafenlora.

Treba uzeti u obzir i to da je u to vreme postojalo samo nekoliko gotovih autoputeva u Austriji i Nemačkoj.«

Za kraj, Norbert je napisao i Rezime

»Svi smo bili iznenađeni i dirnuti prevelikim gostoprimstvom i srdačnošću stanovnika, kako Bačkog Monoštora, tako i ljudi koje smo sreli u okolini – i to samo 14 godina nakon rata.
Pošto  sam upoznao toliko ljubaznih ljudi, lako mi je bilo da oženim jednu ženu iz ove zemlje – Milenu Ristović, sada Renkl.«

Gospođa Milena i danas dobro govori naš jezik i nedavno je na nemački sa srpskog prevela knjigu Milana Ristovića »Crni Petar«, koja govori o predrasudama Nemaca i Austrijanaca o našoj zemlji.

Zahvaljujemo Norbertu i želimo mu da barem još jednom dođe u Monoštor i uporedi sadašnje sa stanjem kakvog se seća sa fotografija, ovoga puta će sigurno da upeca onog soma, a pokazaćemo mu i neki očuvani „sanitarni čvor“, iznenadiće se da se isti još uvek mogu videti u ovim našim krajevima...

 

 

Zdenka Mitić